Vala jeste...

Sećam se vremena kad sam ja išao u osnovnu školu, takođe osamdesetih. To da li je bilo ili ne nasilja, zavisilo je od škole: u nekima ga ja bilo više, u nekima manje. Ja sam išao u jednu od "srećnijih" škola, gde ga je bilo nešto manje, ali nisam baš zadovoljan kvalitetom edukacije; mnogo bolja, u tom pogledu, bila je gimnazija, gde je i nasilja ove težine bilo veoma malo (ili ga uopšte nije bilo).

Globalno gledano, međutim, imam snažan utisak da je bilo mnogo manje ovako teškog nasilja nego danas. Verovatno zato što su uzori bili bolji, a tolerancija prema nasilju manja. Policija je hapsila klince za "duvanje lepka" a dvojica su izbačena iz škole zato što su se napili "Rozea" na rekreativnoj nastavi. Društvo u staroj Jugoslaviji je, po mojoj oceni, bilo zdravije od ovog sada i pored svih manjkavosti.

Opisani problemi mogu se lako rešiti. Prvo treba prepoznati da je antisocijalno ponašanje prirodno kod određenog broja ljudi, bez obzira na uzrast. Kažnjavanje primenom zakonskih instrumenata je vrlo jednostavan i efikasan lek. Krivični zakonik je, naime, primenljiv i na maloletnike i decu (ovi termini su jasno definisani u KZ u zavisnosti od godina). Za maloletne prestupnike je predviđena odgovornost odraslih staratelja, oduzimanje starateljstva, razne vrste kazni i popravni dom. Jedini stvarni problem je "potezanje veza" od strane roditelja maloletnih prestupnika koji svoje pravo na nasilje temelje upravo na tome. Inače, prosto, hapsiti, kažnjavati i zatvarati maloletnike kao i odrasle, prema KZ, sasvim je dovoljno. Nema tu neke velike filozofije.

Ja sam u osnovnu školu išao ratnih devedesetih. Imali smo situacija da učenici bace bombu ispred škole, bilo je svakakvih, ali opet se to nekako rješavalo i nije sve to bilo u onoj mjeri loše kako to sada opisuju u medijima.
A srednja škola? Išao sam u vojnu gimnaziju, tamo smo morali biti postrojeni da uđemo u učionicu, za dva neopravdana časa smanjivala se ocjena iz vladanja i ko je bio uporan brzo je izbacivan.

Uzimo paralelu: imate gajbu sa 30 zdravih i 2 trule jabuke. Ako ostavite trule jabuke da zajedno stoje sa zdravima, i zdrave će se nakon kratkog vremena pokvariti. Šta ćete učiniti?

Jovana efektno pogađa u srž problema poslednjom rečenicom. Poznato je uverenje mnogih naših da je vaspitavanje njihovih čeda posao i obaveza škole. Jeste, ali ako vaspitavanje ne počne od godinu dana, škola nema baš neku veliku šansu u odučavanju. (Setimo se Vuka: Lasno je naučiti, no je muka odučiti.) Ali, ono što deca vide i čuju u porodici i neposrednom okruženju mnogo je značajnije u njihovom vaspitavanju nego bilo šta što će im roditelj, baka ili deda, tetka ili ujka, reći. A to je već druga i duga priča.
Hteo bih zato da malo više prokomentarišem ulogu škole. Osim što odrastaju u agresivnom okruženju u porodici i na ulici, gde bi u stvari trebalo da usvoje prve vrednosti koje oblikuju njihovo ponašanje, mnogi „nestašni“ mamini i tatini sinovi jasno vide da su im učitelji i nastavnici na marginama društva po platama i prestižu i da su im zubi prilično izbrušeni. Mali prestupnik, kome u kući ne samo da nisu posvetili pažnju nego nisu odredili ni granice preko kojih se ne može, pita se „Šta mi mogu?“ I zna da mu ne mogu ništa. A nekad su bogami mogli. Moja nastavnica srpskog iz ranih sedamdesetih, niska rastom ali velika duhom i kriterijumima kojih se držala, mogla je i umela. Ne dižući se sa svoje stolice iza katedre, kada bi nestaško prešao granicu – na primer, slagavši je masno o domaćem koji nije uradio – rekla bi „Izađi ovamo... Sagni se!“ Usledila bi šamarčina koja se pamti do kraja života. Moja je dobro zabridela i još je pamtim mada više ne po bolu, ali nastavnicu Proju, od koje sam se učio pristojnosti a gramatiku srpskog jezika naučio tako da su mi vežbe iz sintakse na fakultetu bile igra i uživanje (a ubrzo zatim i posao), neću nikada zaboraviti. Kao ni vreme, uostalom, u kome su roditelji i mogli da se oslone na školu da im vaspitava decu ako oni za to nisu imali strpljenja, znanja ili vremena.

Predraže gde si ti išao u školu ? na Tibetu? ja sam 68 pošao u prvi osnovne - zlatne blažene titine generacije blagostanja...tuče su u mojoj eltnoj školi za bolje stojeću decu u centru grada bile svakodnevne...prvu cigaru probali smo u 4. osnovne..kada smo se i prvi put napili (Amaro 18), u šestom je pušio ceo kvart, tada su mi prvi put ponudili heroin (13 godina) ..išao sam redovno na zvezdine utakmice na kojima pandura nije bilo na puškomet, a ako bi naleteo na protivničke navijače napadali su nas npr. motkama probušenim ekserima koji vire, noževima i sl.pa smo često noisili lavore ispod kombat jakne..na gostovanju u Zagrebu samo sam ja prošao bez preloma - u novinama ni reči..u mom društvu koje je prošlo kroz sve dole opisano skoro svi su završili fakultete a mnogi i doktorirali iako smo 20 godina živeli noću a danju spavali, ulični fakulteti nas u tome nisu sprečili naprotiv..kakve debile pravite od dece kreirajući ove paranoje? JOvana je u pravu 200%

Potpisujem sve što je autor naveo u tekstu, s obzirom da je svega toga bilo i u moje vreme (kraj osamdesetih-početak devedesetih). Jedino što mi se čini da je toga bilo najviše u Beogradu, a tu je se odomaćilo sa zapada (sećam se dobro američkih filmova na istu temu). Ovo će biti sve gore i gore s obzirom na javno proklamovana prava svakog (bez obaveza za bilo kog). Biblija je ostala najpametnija knjiga do danas između ostalog baveći se i problemom odgoja mladih:
Ko usteže batinu od sina svojeg, na kraju će mu zavijati rane.